A propos de la série “No-paysages” par Lila Berne (curatrice de la série)
Dans une de ses nouvelles (“L’Exil et le Royaume”), Albert Camus évoquait ainsi le paysage.”Quand toute la neige sera fondue, écrit-il, le soleil ŕgnera de nouveau et br̂lera une fois de plus les champs de pierre. Pendant des jours encore, le ciel inalt́rable d́versera sa lumìre s̀che sur l’́tendue solitaire ò rien ne rappelle l’homme.”
Les “no-paysages” sont de ce matériau. Leur environnement ne donne à voir ni décor, ni relevé de parcelles. Ils sont des “sujets” relatant l’histoire qui nous a précédés et celle qui nous succédera.
Ces paysages suggèrent donc une cassure à la narration habituelle. Après avoir loué la mélancolie de la nature, sa puissance, son immensité et la place de l’homme pour balise invariable, la série abolit cette notion. Selon les propos du photographe, “ce sont des lieux qui pŕc̀dent (qui succ̀dent). Des endroits ind́pendants de l’humain, de son esth́tique ou de sa morale et de son pouvoir visuel. Tout ̧a est de l’ordre du vestige, mais aussi d’un futur fait de la m̂me matìre: instable, mouvante, illusoire. Une possibilit́.”
Les spectateurs sont invités à réfléchir sur ce paysage. Confrontée aux enjeux de notre temps (écologique, économique ou politique), notre observation change. “No-paysages” déplace le niveau de lecture pour laisser la place à un nouveau regard.
Remerciements à Aleksandar Djordjevic pour la traduction en serbe.
О серији „No-paysages” Лиле Берн (кустоскиње серије)
У једној од својих приповедака (збирка *Изгнанство и краљевство*), Албер Ками је описао пејзаж следећим речима: „Када се сав снег отопи”, написао је, „сунце ће поново завладати и пржити камена поља. Данима заредом, непроменљиво небо изливаће своју суву светлост на усамљено пространство у којем ништа не го вори о човеку.”
Радови из серије „no-paysages” сачињени су управо од те материје. Њихово окружење не открива ни позадину ни преглед земљишних парцела. Они су „субјекти” који приповедају о историји која нам је претходила и о оној која ће уследити након нас.
Ови пејзажи стога сугеришу одступање од уобичајеног наратива. Након величања природе – њене меланхолије, моћи и пространства, као и улоге човека као непроменљиве референтне тачке – ова серија доводи у питање такво схватање. Речима самог фотографа: „То су места која претходе (или следе). Места независна од човечанства – од његове естетике, морала и визуелне моћи. Све је то
ствар остатака, али и будућности саздане од исте супстанце: нестабилне, променљиве, илузорне.
Једна могућност.”
Посматрачи се позивају да размисле о овом пејзажу. Суочени са изазовима нашег времена – било еколошким, економским или политичким – ми мењамо своју перспективу. „No-paysages” помера ниво тумачења, отварајући простор за нови начин сагледавања.
Посебна захвалност Александру Ђорђевићу на преводу на српски језик.